NOVEMBAR I KOPAONIK

Novembar je mesec kiša, hladnog vetra, nešto između jeseni i zime, na pola, vlažan, promenljiv, tmuran.

Međutim, ume da se provuče neki sunčan dan pa čak i nedelja, kada novembar zablista u svojoj punoj lepoti, sa jarkim bojama jeseni, suncem koje opija, kao da govori evo koliko lep mogu da budem gledajte i gostite se.

To nam se upravo desilo novembarskog vikenda na Kopaoniku, dan divan za šetnju, vazduh dovoljno oštar za pluća a prizori pune oči bojama.

Kada smo doputovali bilo je veče i uz put nismo osetili svu lepotu ovog mesta već samo svežinu planine i miris četinara dok smo čkiljeći u mraku pokušavali da razaznamo da li je ono sneg uz put ili se samo beli kamen pod svetlom automobile.

Novembar i Kopaonik

Subotnje jutro nam je dalo odgovore na sva pitanja, ipak je bio sneg uz put, a vijugavo putovanje se isplatilo prizorima od kojih zastaje dah. Da se razumemo, sneg je samo zabeleo par senkovitih delova uz put, te od zimskih čarolija nije bilo ništa (niti smo ih očekivali) ali se novembarski dan pretvorio u igru svetla, magle, boja i prostora takvih, da kada se popnete na vidikovac i pogledate u daljinu, ne razaznajete gde zavrašava planina a počinje nebo, gde počinje i gde završava horizont, da li je ono dole more ili magla i da li su ono ostrva koja vire iz mora ili planinski vrhovi koji prkosno vire iz magle. Od ovakvih prizora čoveku se počnu vrteti po glavi razne umirujuće misli (tj. bez misli) i probudi se onaj osećaj koliko su stvari jednostavne i veličanstvene, nekako se sve složi i pronađe mesto i zatekneš sebe kako ćutiš i gledaš u nešto što je tu pred nosom ali ga nekako nisi video.

Deca gledaju u daljinu zajedno sa tobom, pa malo u tebe, kao da se pitaju u šta to mama i tata gledaju, šta ima tamo dole… ali ne prekidaju mir, kao da osećaju da nas je obuzela tišina.

Novembar i Kopaonik

Kada smo se napili tog novembraskog jutra, omamljeni vazduhom, telo nam je precizno poručilo šta bi htelo:“ Još mira, ali me nahrani ukusima Kopaonika!

Ćevapi, lepinje, kajmak, luk, domaća rakija za mamu i tatu a klinci pijuckaju domaći sok od kupine. Opet tišina među nama, svako žvaće hranu i žvaće one prizore sa vidikovaca u miru. Oko nas je žamor ljudi ali kao da je neko spustio blaženstvo na sve i nema žurbe, niti tenzije u glasu sve su novembar i Kopaonik uredili. Ljudi koji nas služe su nasmejani, srdačni i oseća se dobrodošlica na svakom koraku. Sunce toliko greje da čovek poželi da skine sve sa sebe ali ga poneki oblačak, koji na sekund sakrije punoću svetla i vrati oštar vazduh, podseti da je ipak na planini i da ovde vladaju neka druga pravila koja kažu da nema zaštitne kreme od tog vazduha. Svako od nas uživa u zadnjem zalogaju, meškolji se u stolici i smeška, kao da je ponovo otkrio nešto što samo on zna a u stvari svi znamo o čemu se radi. Takva energija teče među nama. Zadovoljni brišemo lice posle gozbe, uživamo u ukusima koji su se skrili u ponekom kutku usta i još se malo gostimo suncem.

Novembar i Kopaonik

Posle okrepljenja oseća se jedrost tela i čio duh u nama, spremni smo za akciju, hoćemo u šetnju po nekoj obeleženoj stazi, na plivanje u hotel ili nešto drugo. Klinci su odlučili da je plivanje prava stvar posle doručka. Kupaći, peškiri, bade matnili i bazen.

Onaj mir od pre sat vremena se pretvara u pokret i akciju, kao što kompozitor iz tišine pravi muziku tako se ovde iz mira komponuje sklad pokreta. Voda je prijatna, prizori su i dalje čarobni, bazenom odjekuje dečiji smeh a voda čini telo lakšim. Savršen početak i nastavak, znaju ovi klinci da odaberu.

U toku je takmičanje skokova na glavu a mama odnosi prvo mesto zbog gracioznosti i stila, posle sledi serija blesavih i nespretnih skokova u kojima tata dominira (kilaža je presudna prednost za ovu disciplinu) i kao finale dečaci odnose zlatne medalje u bombama i salto skokovima. Prelazimo sa ronjenja na razne vrste plivanja, leđno, delfin, šaran, som, kraul, prsno, nožno, nosno…maaaa…koja god reč da padne na pamet postoji i stil plivanja.

Nakon bazena i olimpijade u paleti plivačkih i ronilačkih stilova spremni smo za još novembra i Kopaonika.

Voda je pomalo izvukla snagu iz tela i odlazimo u sobu da cooliramo, neko uz čaj i knjige, neko uz sokić i stripove a neko je i zaspao. To ne traje dugo, pola sata, i opet smo okruženi mirisima jela, nasmejanim domaćinima, suncem koje greje…opet je novembarska gozba čula.

Novembar I Kopaonik

Do večeri se nižu, šetnja, priče, prizori, pitanja i odgovori a oko 17h odlučujemo da krenemo kući jer mlađi sin u nedelju ima atletski kros i žarko želi da se oproba posle 6 meseci treninga.

Kola, put, kuća, krevet.

Nedelja je, svi smo uzbuđeni, pucanj iz pištolja i trka počinje. Onaj mir koji nam je novembar priredio na Kopaoniku, se pretvara u adrenalin, viku, bodrenje, zemlju koja se podiže iza stopala malih trkača, otkucaje srca i sata na štoperici, svih 6 meseci treninga se sažima u 40 sekundi trke i sav život se uliva u taj momenat, nemoj pobediti drugog trkača pobedi sebe. U tom kovitlacu novembarsko sunce i dalje greje, Kopaonik nije tu ali je sa nama i kao finale vikenda na grudima se blista bronzana medalja.

Novembar i Kopaonik

Savršen kraj i početak. U trkanju je lepo što se svaka medalja osvaja a ne kao u mnogim sportovima samo zlato i bronza su osvojeni, jer kada si srebrn, to znači da si izgubio.

Novembar i Kopaonik su sigurno pobedili a mi smo bili mali deo te velike pobede.

Pišite o Vašim utiscima kako bi i druge porodice mogle lakše da se odluče

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Primajte obaveštenje, novosti i akcije o putovanjima za Vašu porodicu Prijavite se na naš newsletter!