Posetili smo Rtanj i etno centar Balašević

Pre posete etno centru Balašević, slobodno možemo reći kompleksu, imali smo oprečne komentare, od velike hvale do vrlo negativnih utisaka. Naš utisak je upravo takav, oprečan!

Ali hajde da krenemo redom.

Put

Etno centar Balašević Rtanj se nalazi uz sami put Paraćin – Zaječar i udaljen je od planine Rtanj oko 7 Km. Nama je od Beograda trebalo oko 2h autoputem E75 gde smo se kod Paraćina isključili sa autoputa i krenuli u pravcu Boljevca i Zaječara. Posle isključenja sa autoputa do Balaševića nam je trebalo oko 30 minuta a sam put je uređen vrlo lepo. Dakle, nikakav problem nije doći do Balaševića i vrlo lako se stiže i pronalazi samo mesto.

Balaševići kod Rtnja

Etno centar Balašević Rtanj je vrlo lepo osmišljen kompleks. Sa prednje strane se nalazi prostrani parking na dva nivoa sa koga se ulazi u restoran a sa desne strane je staza koja vodi do bungalova, bazena, malog kafea i kamenih kaskada na kojima su suncobrani i ležaljke. Sve je građeno u stilu kamen-drvo a bungalovi su projektovani u skladu sa lokalnom arhitekturom.

Apartman koji smo dobili je bio vrlo prostran sa dve odvojene sobe i dva toaleta sa kupatilom. Sav nameštaj je od masivnog drveta i vrlo je kvalitetano urađen. Vidi se da je neko stručan osmislio izgled i uređenje smeštaja.

Iz tih prostranih soba se izlazi na dve veeelike terase koje gladaju na kaskade sa mobilijarom za bazen i dvorište kompleksa.

Iz svakog ugla etno centra Balašević se krajičkom oka visoko u nebo uzdiže planina Rtanj i vrlo neobično izgledaju prave linije ove trostrane „piramide“. Bazen je zatvoren ali se pokretna stakla i krov otvaraju vrlo lako te se zatvoreni bazen pretvara u otvoreni dok u sredini bazena dominira vikinški brod do koga vodi mostić. Voda u bazenu je bila vrlo čista i malo jače hlorisana. Takođe su na raspolaganju tereni za tenis, košarku mali fudbal.

Dakle, ceo kompleks je vrlo prijatan, skladan i lepo uređen sa vrlo interesantnim detaljima.

Usluga kod Balaševića

Ovaj deo priče je onaj koji izaziva na društvenim mrežama buru oprečnih komentara.

Jedan deo osoblja (ovde prvenstveno mislimo na neke od osoblja iz restorana) je vrlo neprofesionalan. Ponekad se može desiti da čekate u restoranu da vam neko priđe i do 20 minuta a kada vam i priđe onda je ponašanje vrlo neprofesionalno. Takođe se može desiti da čekate na porudžbinu vrlo dugo, što je opet prilično nezgodno. Posmatrali smo lica gostiju koji pogledima prate konobara koji im odmahuje rukom (u stilu „sačekajte u gužvi sam“) i u očima smo im videli onaj pogled „Pa zar sam ja manje vredan gost od ostalih“

Takođe smo imali situaciju da smo zaustavili tog istog konobara kako bi poručili kaficu ujutru, dok nas je on gledao i ne sačekavši da završimo rečenicu nešto promrmljao i nastavio da hoda dalje ostavivši nas u čudu.

Jedan deo osoblja je bio prilično fin i profesionalan ali je bilo kakva interakcija sa drugim delom bila vrlo neugodno iskustvo.

Posle ovoga nam je bilo jasno odakle ti oprečni komentari koje smo dobili. Ako ste imali sreće da naletite na dotične konobare, sigurni smo da su vam izazvali bes, negodovanje i ljutnju ali ako ste se zadesili u smeni ovih drugih, sve je bilo manje ili više u redu.

Drugi deo priče o usluzi je higijena. Kao što smo napisali, ceo kompleks, počevši od apartmana, bazena dvorišta i svih drugih objekata je vrlo lep. Međutim ujutru smo zatekli prepune korpe za otpatke, posteljina u apartmanu je mirisala na sveže oprani veš ali su zato zavese imale fleke po sebi  a ugođaj je kvarila četkica za zube zabodena u krov kao i mnogo paučine na terasi.

Ova zapažanja smo odmah preneli menadžmentu Balaševića koji su bili vrlo profesionalni i rekli nam da su svesni propusta te da se od pre 4 meseca promenila skoro cela ekipa ali postoji još prostora za napredak.  

Iz njihove priče smo shvatili da imaju problem da pronađu obučeno osoblje u ovom kraju što ne predstavlja prepreku samo na ovom mestu već i na mnogim drugim koja smo obišli. Definitvno u unutrašnjosti Srbiji fali obučen kadar u ugostiteljstvu koji će moći na profesionalan način da prima goste.

Hrana kod Balaševića

U okviru aranžmana smo imali uračunat doručak koji je organizovan na bazi švedskog stola. Gibanica specifična za ovaj kraj Srbije, odličan sir, kiselo mleko u zemljanim posudama, kajgana, jaja na oko, viršle, šunkarica, paradaiz, krastavac, masline, maslac, džem… Sve u svemu pristojna ponuda i kvalitet hrane za doručak.

Primetili smo da su svako jutro pripremali jagnjetinu na ražnju te smo odlučili da je probamo za ručak.

• Klinci su jeli po 5 ćevapa sa pomfritom i prilozima

• Mi smo poručili 500 gr jagnjetine sa ražnja

• Šopsku salatu i kupus salatu

• Ljutu papriku sa belim lukom u ulju

• Pivo, voda i dva sokića     

Cena svega ovoga je bila 2.600 RSD što je prilično pristojno i pristupačno a ukus hrane je bio prilično dobar.

Zaključak o etno centru Balašević Rtanj

Sve u svemu, naši klinci su uživali kod Balaševića u bazenu, prostranim travnjacima, sokićima i ukusnoj klopi ali stvari koje smo opisali gore, su nama odraslima, prilično bole oči i nismo mogli da ih neprimetimo.

Kada bi morali da izmerimo kompletan ugođaj kod Balaševića od maksimalnih 5 poena, što mogu postići vrlo lako, dali bi im 3- samo zbog nedostatka osoblja i pojedinih „likova“ koji krive sliku.

Planina Rtanj

Ova čudo prirode ili nečega/nekoga drugog (kako mnogi veruju) predstavlja kontraverzu u javnosti. Neki od naučnika tvrde da frekvencije koje emituje Rtanj blagotvorno deluju na biiljni i životinjski svet te da se vrlo retko pronalaze u svetu te se pozivaju na blagotvorna dejstva „Rtanjskog čaja“. Drugi tvrde da je Rtanj u stvari piramida nastala od vanzemaljske „ruke“ (ako vanzemljaci uopšte imaju ruke????).

Treći tvrde da je piramida, što stvarno neodoljivo podseća bez potrebe da se uzme u obzir sama geometrija ovog pravilnog trostranog oblika. Četvrti tvrde da na vrhu Šiljak treba podići krst te da će nakon toga Srbija doživeti procvat u svakom smislu.

Šta god da je istina, Rtanj vredi videti jer izaziva divljenje a priroda je predivna.

U turističkom savezu Boljevac smo saznali da mnogo stranih i domaćih turista posećuje Rtanj, uspinje se uz njega a čak organizuju i „Bambi uspon“ za decu. Kako su nam rekli sam uspon traje oko 3 sata a silaženje i duže.

U samom mestu Rtanj mi smo proveli dosta vremena kod čiče, koga zovu Šou (engl. Show) a ime mu je Dragan. Čiča suši Rtanjsko bilje i proizvodi rakiju, med, čajeve… Vrlo je interesantan jer možete kao gost doći, posedeti, dobiti kaficu, rakiju i sok te od njega čuti vrlo interesantnte priče o istoriji Rtnja, verovanjima, mitu i budućnosti. Primetili smo da je Dragan vrlo omiljen domaćin kod mnogih jer ga je za 3 sata posetilo dosta različitih ljudi sa kojima ima vrlo neposredan odnos.

Svakako posetite Dragana Šoua i bićete iznenađeni činjenicom da u Srbiji postoje mesta gde će vas dočekati čovek otvorenog srca, ugostiti vas kao rođenog i pomoći vam bez ikakvih očekivanja zauzvrat.

Reka Mirovštica i izletište

 Na oko 3 kilometra od Balaševića u pravcu ka selu Rtanj, skrivena u šumi je reka Mirovštica i izletište gde smo zatekli par porodica i meštana kako peku roštilj ili ražanj, hlade sokove i pivo u hladnoj rečici i uživaju u prirodi.

Ovo skriveno mesto je vrlo prijatno jer se nalazi u šumi i vreo julski dan je bio, ne samo podnošljiviji, već vrlo prijatan uz žubor reke i cvrkut ptica. Mi smo zauzeli drveni plato na kome je sto i klupe a videli smo i mali drveni mostić preko Mirovštice kao i improvizovanu ljuljašku od gume, mesta za roštilj, ražanj…

Sve u svemu proveli smo mirna 2 sata na ovom mestu, pili smo iz reke, brčkali noge u HLAAAADNOOOJ vodi i opuštali se.

Bogovinska pećina

Prilično nepoznata i skrivena u selu Bogovine, ova pećina predstavllja jednu od najlepših i najdužih pećina u Srbiji.

Do nje su nas odveli ljudi iz turističkog saveza opštine Boljevac i da bi se posetila potrebno je da se najavate. Ulaznica za odrasle je 200 RSD a za decu 100 RSD i imate vodiča do pećine jer je ulaz zaključan i nemože se ući.

Temperatura vazduha je bila oko 31 stepen ali su nam Nataša i Marko rekli da ponesemo trenerke. Mi smo se pogledali ali smo uradili kako su nam rekli. Kada smo došli pred ulaz pećine bilo nam je jasno zašto moramo da imamo trenerke. U pećinu se ne ulazi odmah već se leti stoji ispred samog ulaza oko 5 minuta kako bi se organizam adaptirao na ekstremnu promenu jer je u pećini konstantnih 10 stepeni. Navukli smo trenerke i ušli uz lepet krila slepih miševa ostavljajući za sobom dnevno svetlo.

Bogovinska pećina je duga oko 6 kilometara a za posetioce je uređeno 500 metara staza sa osvetljenjem a za posebno znatiželjne posetioce može se otići još 500 metara dalje uz pratnju vodiča sa lampama jer ne postoje nikakva svetla dalje.

Nakit u Bogovinskoj pećini je neverovatno lep i prizori po prostorijama i udaljenim galerijama se stalno smenjuju.

Pored ove Pećine u Mestu Zlot se nalazi Zlotksa pećina za koju kažu iz turističkog saveza Boljevca da je još duža i lepša ali mi nismo imali vremena da je posetimo. Naravno na izlazu iz pećine vas zapljuskuje topao vazduh spolja i potrebno je opet provesti 5 minuta kako organizam nebi doživeo temperaturni šok.

Za kraj

Ovaj kraj, kao i cela istočna Srbija je neotkriven, mističan i pun legendi. Ponekad imamo utisak da je na mapi potrebno celu istočnu Srbiju obeležiti nekim zmajevima i vitezovima te da su snimali gospodare prstenova u ovim krajevima nebi bilo potrebe za specijalnim efektima.

Balaševići se odlično uklapaju u ambijent i mogu biti odlično mesto ali činjenica da vaš odmor, pa makar i na sat vremena, zavisi od toga da li ćete potrefiti smenu u kojoj je konobar ljubazan kvari ceo ugođaj.

Obećali su nam da će se potruditi da ovo promene na mnogo bolje a nama ostaje da ih posetimo opet i da sledeći put proverimo koliko su bolji u usluzi i deljenju osmeha kojih je bilo vrlo malo.