Pazi šta želiš, možda ti se i ispuni.
Znam, zvuči trivijalno. Al’ nekad se stvarno takve stvari dese da pomisliš baš to gore.
Prošle nedelje sajt Mamino blago je uz sajt Odmor sa decom organizovao nagradnu igru za mame blogerke, u kojoj sam učestvovala i ja sa svojim blogom Mama iz magareće klupe.
Nagrada je bila 4 dana u „Koliba Vodice na Zlatiboru“. Pogledah slike i upecah se na ono – može da primi 4-6 osoba.
Mi smo porodica malo većeg gabarita, imamo 4 dece uzrasta od 1 do 7 godina i neverovatno je teško naći smeštaj za sve nas.
I desi se čudo, dobismo baš mi priliku da odemo. Mužu je ionako sutradan započinjao godišnji odmor, tako da eto prilike da se to iskoristi.
Dok smo se spremali dan za dan za putovanje, svakodnevni život nam nije dao mira. Negde u sred pokušaja peglanja i slaganja stvari, moralo se trknuti do Dečje bolnice na redovnu kontrolu sina kod imunologa, pa trk kod ćerke predškolca na završnu priredbu. Pa zasele babe i dede, pa spremaj decu za krevet, i prođe dan, a spakovali se nismo.
U međuvremenu, sine nam da ne bi bilo loše oprati onaj naš auto, jel’te, ipak se putuje. Fino zamišljeno, ali kola odbiše poslušnost i akumulator odluči da je baš tada vreme da se menja. Stoga nam dan polaska započe tako što smo jurili kod majstora i dekintirali se još više. Tj. muž je sa svo četvoro dece.
Za to vreme sam ja pokušavala da se spakujem, morožala po stanu jer ništa nije ni složeno a kamoli opeglano. I strpljivo čekala poštara da donese karte za Stopića pećinu. Što se taj dan nije desilo.
Uglavom, dočekasmo popodne i konačno krenusmo. Kola spakovana kao da se ostaje 2 meseca, a ne par dana. Al’ kad putuješ sa 4 sitne dece, pa na planinu, moraš da pokriješ sve opcije.
U predvečerje konačno stižemo. Dočekali su nas naš domaćin Ivan i njegov otac Radojko. Gostoljubivi i predusretljivi, pomažu nam da se smestimo, lože vatru za nas „gradske likove“ i čine sve da atmosfera bude opuštena.
(Pitajte mog muža koji je veoma lagano prihvatio nazdravljanje „jednom ljutom“, par puta.)
Ivan, budući advokat, je pravi izvor informacija o ovom kraju i šta je sve to vredno pomena i viđenja, a pomalo je zanemareno. Ponešto od toga možete pročitati i u jednom od tekstova čiji je autor.
Kontakt za mesto Koliba Vodice je 0641486685 Milena, a cena zakupa cele kolibe je 40 evra po noći dok je 7 gratis ako boravite 6 noći.
Dobili smo savete vezane za krčme na Borovoj glavi (ko voli jagnjetinu ili hoće komplet lepinje da proba, pravac tamo), ali i po koju zanimljivost pride. Uglavnom, mi odrasli nađosmo lako zajedničke teme, te zamalo zaboravismo onih nekoliko gladnih usta koje po ko zna koji put pitaju „Šta će jesti?“.
Kad se uđe, prvo se primeti da je Koliba Vodice rađena sa ukusom. Sva u drvetu, sa par narodnih motiva, ali moderna, a ne stara i zapuštena (da odmah razjasnim), nije pretrpana, a sve ima.
Gore na spratu dve sobe, a u jednom od njih treći krevet je kao pod gredom uvučen. I on je odmah određen da svo troje stariji se smesti tu da spava.
Doduše, to je bilo samo prvo veče. Ostala dva su se razmestili po drugim krevetima (jer, „ona uzdiše“, „on se gura“, „njoj je toplo“ i tako dalje i dalje).
Koliba Vodice se inače nalazi niz magistralu, kad prođete samo skretanje za Zlatibor i skretanje za Tornik. Tu je skretanje prema mestima Ljubiš, Gostilje, Dobroselica. Siđe se sa magistrale i ide veoma kratko, možda 50ak metara. Ali bez obzira na to, izolovani ste u tišini, što je meni veoma važno (ja sam od onih koji na najmanji šum ne mogu da spavaju).
Preko magistrale je naselje sa sjajno snabdevenom radnjom, nešto što je među prvim stavkama kad si smešten sa decom.
Prethodnik godina bili smo u prilici da posetimo Zlatibor. Kad se setim pre xy godina kako je to izgledalo, a kako izgleda sada, priznajem da me pomalo odbija. Gradilišta na sve strane, buka, gužva, mamipare svuda. Buka.
Definitivno nije moj vid odmora.
Ovaj produženi vikend mi je dao uvid u malo veće mogućnosti ovog kraja. Da je moguće uživati tu, a da nema potrebe biti u samom centru.
Stoga, petak ujutru smo započeli istraživanje okoline. Rekoše nam da je iza same kolibe Rzav, pa smo naravno prvo ka tome krenuli.
Kako bih opisala tu prirodu? Pa verovatno i nema potrebe da je opisujem, jer ako ste ikad videli bilo koji video, najavu, muzički spot, razgledicu, a koji prikazuju Zlatibor – konačno sam saznala gde se sve to snima.
Ovde.
Verujem da ovih par slike ne može da sve dočara, iako sam kao sumanuta slikala i slikala dok mi mobilni nije otkazao poslušnost zbog pretrpane memorije.
U ostatku dana smo skoknuli do centra Zlatibora, gde smo, onako junački, bez kondicije, zapalili stazom do Spomenika.
Malo je reći da nas je svaki mišić dva dana posle boleo.
Klincima je najzanimljivije bilo da iznova i iznova sipaju vodu na česmi Kralja Aleksandra pored jezera.
Al’ dobro, posle takvog tempa, večera je bila pojedena za par minuta, što dugo nije bilo. Da ne kaže neko da se žalim na sve.
Treći dan, subota, započela je kao i prethodnih dana, pre sedam (klincima je „dosadno“ da spavaju, pa je buđenje kolektivno). Taj dan smo izdvojili da obiđemo veće turističke atrakcije u okolini.
Druga stanica posle Gostilja je Sirogojno. Iako je usput bilo još zanimljivih destinacija (npr. Rodna kuća Dimitrija Tucovića ili atelje u Trnavi), verujem da i sami shvatate da kad se ide sa decom morate da presložite prioritete.
I tako dođosmo do Sirogojna. Tu smo prvo, posle nekoliko pitanja na temu „Svi su vaši?“ pojeli sladolede (kao što rekoh, idemo sa decom), a onda se zaputili do tzv. muzeja na otvorenom „Staro selo“.
Bilo je tu hiljadu ko, šta, gde, kako, zašto, što je ponekad izluđujuće (a ponekad ti drago što ih sve interesuje). Zavirili su u svaku kućicu i svaku prostoriju gde su smeli, a između su jurili dvorištem.
Jedna od divnih teta iz muzeja je svima objašnjavala o nekadašnjim navikama i načinu života, ali koliko god to nama bilo zanimljivo, klincima je pažnja kratka, pa smo sigurno propustili mnoštvo informacija.
Inače kao zenit našeg izleta najavili smo odlazak u pećinu, tako da su tu već krenula zapitkivanja kad ćemo i koliko još, pa smo se pokupili i krenuli prema Stopića pećini.
Kad smo ostavili kola na parkingu i počeli da se stazom i stepenicama spuštamo dole (kolica za bebe i ovde otpadaju), uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Od gomile pitanja (zašto moraju da obuku jakne, koliko dugo se silazi, da li ćemo tako ući unutra u planetu, kako nastaju pećine, itd.) nije se moglo živeti.
A tek glasno ispoljavanje svega toga kad se iza ćoška otkrio ulaz u pećinu!
Nismo ni sišli, a oni su bili pripremljeni, zakopčanih duksića, sa kapuljačama na glavama, raspoloženi za istraživanje.
Mlađa se pomalo bunila za svaku kap koja je pala na nju, stariji što ne sme da juri, a starija je konstatovala da sve to izgleda kao ledenice zimi, „samo se one ne tope“.
Da izigravam poznavaoca, neću, jer nisam, ali zato možete naći na netu o svemu u vezi pećine.
Pećina je sređena, nema drugog opisa. Staze osvetljene, sa dodatnim konstrukcijama za hodanje, uz strateški postavljenje reflektore na zanimljive detalje na zidovima i plafonima.
U pećini prolazi reka i u jednom delu je vodopad „Izvor života“. Da nije osvetljeno, verujem da bi bilo baš sablasno. Ovako imate čak i konstrukciju da izigravate turistu i slikate se, dok vam pod nogama, ispod stakla, prolazi voda.
U drugom delu se nalaze uvalice u stenama, ispunjene vodom, nešto kao kadice. Postavljene su stepenice da možete sa vrha da sve to vidite, uz dekorativno osvetljenje u više boja.
Da l’ da pišem da je oduševljenje bilo svih nas?
