Vikend koji će deca duuuuugo pamtiti. Ovaj put smo u vikendici Živković na Srebrnom jezeru.
Odlučili smo da deci ne govorimo plan za vikend jer ga ne bi živi dočekali. Petak posle posla, škole, vrtića…Savesna mama je u tajnosti spakovala stvari neophodne za putovanje…Skupljamo decu iz škole i vrtića i krećemo odmah…po „difoltu“ sedaju u kola i ne pitajući gde ćemo…Eeee već posle pola sata, kada su primetili da se put odužio počela su pitanja…gde ćemo, kada ćemo stići, šta tamo ima…mudro ćutimo.
Put od nekih sat i po od Beograda, vidno obeležen i prijatan…Auto putem do Požarevca i odvajanje za Srebrno jezero… još 52 km…jupiiii…uzbuđenje raste.
Ulazimo u mesto i za dalji put nas navode ljubazni domaćini. Prelazimo preko nasipa i skrećemo prema Srebrnoj revijeri. Put je makadamski i posle nekih 300m dolazimo do kuće…Dah zastaje! Na ulazu u dvorište dočekuje nas plavooki najmlađi domaćin Mirko, mama Jelena i tata Jovica, odmah smo znali da ćemo uživati. Nasmejani, dragi i veoma gostoprimljivi.
Moja deca i Mirko su se već združili i uživali u blagodetima predivno uređenog prostora i ljubaznog, najmlađeg domaćina dok su nas gostili sa kafom i OSMEHOM! Kuća, malo je reći-prelepa, odiše domom što nama odaje još lepši osećaj. Sedimo na jednoj od terasa i duuuugo pričamo što ne stvara osećaj suvog izdavanja prostora nego uvođenja u toplo ognjište.
Ostavljaju nas same a deca u glas pitaju: „Hoćemo li se i sutra videti?“
Kuća je osmišljena i uređena sa puno ljubavi i detalja, svaki deo prostora je brižljivo osmišljen a mi sa toplinom u duši ležemo da spavamo. Buđenje u cik zore, 6h i Vera koja se oblači za minut i istrčava u dvorište dok mi kuvamo jutarnju kafu i uživamo u tišini. Već tada smo znali da ovoga puta nećemo puno obilaziti mesta, istraživati i otkrivati već da ćemo uživati u TIŠINI koja vlada u Vikendici Živković.
Deca su se rastrčala po dvorištu a mi ćutke posmatramo sve oko nas.
